I da se sad treba odlučiti kom se carstvu prikloniti i koju političku ideju dotirati za sledeće izbore!

Ne znam u šta pre da poverujem: da li to da su „penovci“ na čelu sa visokopočitajevšom Vidom Ognjenović uistinu „miškovići“ u književnosti, ili  da je Dobrica Ćosić i dalje „otac nacije“ (ako je to ikada i bio) koji preko svojih kanala i veza zdušno podržava književni podmladak u vidu grupe pisaca Proza na putu (P-70), ili da su Beton i njihov guru Sreten Ugričić opozicija, da ne kažem, anarhisti-levičari?!
Ili da poverujem u to da zaista postoji književna podela na klanove, levicu i desnicu, polulevicu i poludesnicu onako kako to vidi novinarka Graf, a kasnije, u tekstu, i trenutno najveći književni autoritet, Saša Ćirić?

A ako bih kojim slučajem i poverovao u sve to, polemike radi, onda bi stvari na književnoj sceni mogle izgledati, recimo, ovako.

Najuža vrhuška PEN centra (znači, ne svi „penovci“), pre svega, vodi politiku interesa i tu neke konkretne političke ostrašćenosti i nema, osim što je poželjno i penovski bogougodno da pisac bude politički korektan u skladu sa demokratskim načelima, šta god to značilo. Njih vode pretežno sitno-krupno izdavački interesi, što se, recimo, moglo videti na primeru jednog izdavača-pisca koji nije bio ni na ono famoznom spisku, još famoznijeg žirija Ministarstva kulture, ali je hamovićevsko-penovskim kanalima ipak otišao u Lajpcig.

I kao izdavač i kao pisac.

S druge strane, nadolazeći kongres PEN centara koji će se održati u Beogradu potencijalno može biti dobra stvar, naročito ako zaista i dođe neko od nobelovaca. Kažem, potencijalno, jer sve to može pasti u vodu ako se srpska književnost ne predstavi u celini, kao što je to bio slučaj sa Sajmom u Lajpcigu gde je navodno predstavljena savremena srpska književnost.

Jer da jeste, a koliko znam to i jeste bila premisa nemačke strane, u Lajpcig bi bili pozvani i pisci grupe Proza na putu, bez Marka Krstića (jer on, uistinu, i nije pravi pisac), da ne pominjem komesarski način brisanja Vladimira Kecmanovića sa spiska.

Jel to ta politička korektnost, gospodo, na koju se toliko pozivate?

I sasvim slučajno, a zapravo namerno, niko na to nije reagovao, čak ni oni koji glasali za Kecmanovića.

Blizu sam da poverujem i Mihajlu Pantiću na reč kada kaže „da PEN nije klan“, ali ne morate baš da nas ubeđujete kako neki interesi ne postoje i kako se „jadni grčite da postanite reprezentativna asocijacija“. Ako ćemo već o jadnosti, zašto PEN svojim autoritetom koji nesumnjivo poseduje, ne potpomogne da i Srpsko književno društvo postane  reprezentativna asocijacija?

Na kraju, zar to i nije bila ideja od samog početka? I da li se iko pitao, kako je moguće da jedan od osnivača SKD-a, a sada novopostavljeni ministar kulture ne stavi na dnevni red Skupštine glasanje o statusu reprezentativnosti SKD-a, u momentu kada je on predsednik Skupštine?  

Uveren sam da bi „sagovornici NIN-a“ voleli da je istina kada tvrde da „ekipa nacionalista želi svoj podmladak“. I da je svedržitelj i idejni tvorac tog podmlatka Dobrica Ćosić. I da je očigledan dokaz tome, Kecmanovićevo i Krstićevo učestvovanje na promociji Ćosićevog romana Bajka.

Razumem ja to.

Kako će opozicija da postoji ako nema protivnika ispred sebe? Makar i zamišljenog.

Jer kada najveći književni kritičar Saša Ćirić kaže da je neko „eksplicitni desničar“ i to ponavlja kao papagaj, onda, po logici stvari, mora biti da je on onda eksplicitni levičar, jel?

A Ćirić, Beton i Ugričić ubeđeni su da su oni svetionici levičarske misli,  koji se bore protiv mraka „nacionalističke ekipe“ kako to kaže novinarka NIN-a, maltene borba protiv srbenjača (betonska verzija vetrenjača). Beton-kihoti, tako oni vide sebe  – kao oslobodioce srpske književnosti od same sebe. To je matrica koja odgovara takvom kulturnom modelu u kojem morate misliti, pisati i betonirati kao oni; u suprotnom, odmah ste ili nacionalista, ili fašista, ili desničar, maltene zločinac.   

A gde je tu književnost, pitam ja vas?

Umesto da polemišemo o književnosti, postupcima, poetikama, trendovima, tiražima, ima li danas Crnjanskog ili Andrića među nama i koliko smo danas daleko od njih, kako će izgledati srpska književnost za deset, dvadeset godina, koliko se naši pisci prevode i čitaju u svetu, mi ovde zajebavamo narod i raspravljamo o levici i desnici, utapajući se u glib političke svakodnevice.

Koja levica?!

Koja desnica!?

Jel ste vi političari ili književnici, portparoli ili slobodoumni ljudi? Romani su naše polje rasprave, Ćirići, Ilići i Arsenići, a ne politika. Hoće li nečiji roman biti bolji ako je pisac desničar ili levičar?

Šteta što Knut Hamsun nije među živima da pitamo njega.

Ili bi i on zaćutao pod pritiskom „patološke ostrašćenosti“.