U takvoj atmosferi,  gotovo nezapaženo je promakla jedna druga vragolija.
Na početku gužve, naime, oglasio se i Jovan Zivlak, predsednik žirija Vitalove nagrade, koji, reklo bi se, ima nameru da dodelom ovog književnog priznanja rukovodi jednako dugo koliko i neznani junak Narodnom bibliotekom – što će reći: beskonačno, ako je ikako moguće.
Za knjigu “Vrlo malo svetlosti”  Vladana Matijevića, koju je sam autor okarakterisao kao roman, Zivlak tvrdi da je, zapravo, zbirka pripovedaka, i da ju je kao takvu  uvrstio u najuži izbor za svoju nagradu, uzgred se obrušivši na NIN-ov žiri koji se složio sa autorovim mišljenjem i uvrstio ga u svoj izbor.
Istina je, postoje knjige koje mogu da se tretiraju i kao zbirke priča i kao romani. Istina je i da knjiga Vlade Matijevića spade u takve. I da je Vitalova nagrada nagrada za najbolju zbirku pripovedaka, Zivlakovo žustro insistiranje bi još i imalo nekog smisla. Doduše, i tada bi se postavljalo pitanje čemu toliki jed , isključivost i žustrina, kao što ni tada ne bi bilo jasno  zašto se Zivlak bavi NIN-ovim žirijem umesto svojim.
Pošto Vitalovu nagradu, međutim, mogu da dobiju i zbirka priča i roman, Zivlakova vragolija ne može da bude shvaćena drugačije nego kao mešanje u rad NIN-ovog žirija. Jedino ostaje nejasno da li je to mešanje bilo motivisano čistom sujetom, što bi bilo još i bezazleno, ili je predstavljalo pokušaj da se Matijević izbaci iz trke za NIN, što bi bilo jako ružno.
Kada ovaj tekst bude izašao iz štampe, možda će se već  znati ko je predsedniku Vitalovovog žirija ove godine bio po volji. Ako to bude Vladan Matijević,  Zivlaku će poći za rukom da se barem pred ovim čovekom delimično iskupi.
A to za jednu grešnu dušu ne bi bilo loše.