SUBWAY STORY

Zovem se Smit.

Robert Smit.

Rođen sam u Londonu i živim u Belgraviji sa svojih deset mačaka. Kada mi je dosadno, siđem pod zemlju... Ne, ne na onaj način na koji mislite. Ne bi me iznenadilo da je to neki novi žargon za stanje koje nastupa nakon uzimanja droge. Ja zaista silazim pod zemlju, idem Pikadili linijom sa stanice Hajd Park Korner... A zatim u Holbornu presedam na Viktorija liniju da bih stigao do Bank strita. Volim to da radim, jer inače radim malo toga drugog... Ali samo radnim danima, jer nedeljom vozim svoj Bentli iz '72. Kupio sam ga od jednog poznatog muzičara... Kako se beše zvao? Ah, da... Oldfild. On ga je dobio na poklon, ali je odlučio da ga se odrekne zbog problema sa pićem. A ionako više voli da jaše. Čak je i napravio neku pesmu o tome. Čuo sam je. Nije loša.

Prvi put mi se to desilo pre tri godine. Bilo je to nakon stanice Grin Park, na Pikadiliju. Narkoman koji je smrdeo na pišaću tražio mi je koju funtu... Zavukao sam ruku u unutrašnji džep kaputa da izvadim novčanik a on me zaskočio. Užasno je smrdeo. Počeo sam da ga tučem očevim štapom koji uvek nosim sa sobom u šetnju. I to onim delom koji je na vrhu imao veliko, pozlaćeno metalno zadebljanje. A onda sam nastavio sa udarcima, još i još i još... Bilo je krvi... Dosta krvi. I priznajem, to mi se svidelo. Sutradan sam u novinama pročitao da je neimenovani ovisnik o heroinu bio žrtva nepoznatog ubice, verovatno brata po igli. Isekao sam taj članak i zalepio ga na zid svoje spavaće sobe...

Tada sam shvatio da je to upravo ono što želim.

Već dvadeset i pet godina živim u luksuzu, ali skoro isto toliko godina proveo sam u anonimnosti. Izjedala me želja da budem primećen... Ali to se nikako nije dešavalo. Ni na dobrotvornim žurkama koje su organizovale žene fudbalera, ni u klubovima, ni na moto-trkama...

Bio sam samo inicijal.

R.S.

Tako sam počeo da silazim pod zemlju. Obično bih sedeo negde u zadnjem delu vagona trudeći se da ostanem neupadljiv, zadubljen u čitanje "Fajnenšel Tajmsa"... I birao sledeću žrtvu. Prvo sam ubio jednog japija. Oni su me oduvek nervirali. Ubrzo zatim jednog debelog starca. Ne volim neumerenost. Bio je to neobičan osećaj... Dugačko sečivo prošlo je kroz njega kao kroz nešto porozno i lepljivo... Na stanici u Kovent gardenu sam ubio Kineza. Kosooki  je na licu imao grč kao da se ceri kada sam mu prerezao vrat... Baš čudno. Ali je zato skinhed, koga sam izmasakrirao nedaleko od stanice u Bank Stritu, vrištao kao mala beba... Urezao sam mu znak "A" na čelo... Bilo je neopisivo zabavno. Kasnije sam shvatio da je to znak koji nose pankeri i to me strašno iznerviralo. Zato sam iste noći nedaleko od Pikadalija uhvatio još jednog skinheda i njemu na leđa nožem ucrtao kukasti krst. Nisam hteo da me mediji ismevaju zbog aljkavosti.

A već su uveliko pisali i pričali o meni... "Tajms" me nazvao "Ubicom iz podzemne". Zamislite samo tu radost kada je jednog jutra osvanula naslovna strana sa velikim naslovom "SUBWAY KILLER STRIKES AGAIN!". Kupio sam petneast primeraka. Istraga o mom slučaju bila je poverena izvesnom inspektoru Bloku, simpatičnom, debelom, ćelavom čoveku. Ali on nije učinio mnogo toga, uglavnom bi bio prilično zgrožen prilikom uviđaja i stalno spominjao nešto u vezi penzije...

Držao sam London u strahu čitavu jednu jesen. Policija je uzaludno pokušavala da mi uđe u trag. Ništa im nije polazilo za rukom. A i kako bi? Oni su tražili poludelog manijaka, možda narkomana koji je sišao sa uma, ili Pakistanca koji sprovodi nekakav divljački ritual u srcu velike Imperije... A ja sam bio uglađeni gospodin iz Belgravije čija je jedina obaveza u životu bila da troši novac nasleđen od mrtvog oca. Sve se, dakle, odvijalo bez posledica po mene... Sve dok jednog jutra nisam primetio nešto čudno. Belu folksvagen bubu sa pokretnim krovom, parkiranu preko puta moje kuće. Stajala je tamo treći dan za redom. Nije mi trebalo dugo da shvatim da me čovek u čijem vlasništvu je to... hm... neobično vozilo, već neko vreme uhodi. Isprva sam se uplašio, mislio sam da je policajac.

Proredio sam svoje odlaske u podzemnu. Tokom decembra ubio sam samo jednu osobu. I to čak gore, kod stadiona Čelzija. Što je najgore, štampa i policija je to proglasila nesrećnim slučajem...  

Konačno, dva dana nakon Božića sam imao prilike da u prolazu susretnem svog uhodu. Iznenadio me njegov izgled. Pitomo lice sa upadljivim nosem, pune, životne usne, neobična frizura, pomalo staromodna, iz osamdesetih... Ličio je na jednog glumca koji je svojevremeno igrao Šerloka Holmsa na BBC PRIME... imena nikako nisam mogao da se setim. Nosio je crni sako, ispod kojeg je bila crvena košulja, u kombinaciji sa najobičnijim farmericama. Svaki dan je nosio to isto. To me je jebeno izluđivalo... Kao da je kod kuće imao desetine pari crvenih košulja, izbledelih levisica, crnih sakoa... Uvek je izgledao isto, u podzemnoj, na peronu, u piceriji, u parku, na stadionu... On, definitvno, nije bio policajac. 

Dugo sam bio u dilemi ko je on u stvari. Onda mi je sinulo kada sam se setio da sam ga video na televiziji... Nekad. Nekim povodom. Bio je novinar. Jedan od njuškala. Jedan od onih koji su širili slavu mojih podviga. U neku ruku, on je bio moj dobročinitelj. Moj saučesnik. Verovatno je ispod sakoa imao skrivenu kameru ili foto-aparat. Lovac na dobru priču. Lovac na senzacije.

Lovac na ubicu.

Odlučio sam da izađem iz anonimnosti. Moje sledeće ubistvo biće remek-delo. A taj pitomi mladić sa neobičnim navikama u oblačenju će to obznaniti svetu....

***

Bila je hladna januarska noć kada sam sišao na stanici u Kovent gardenu. I ona je sišla na toj stanici. Uvek tu silazi. Pratim je već deset dana i znam sve njene navike, znam gde radi i gde živi, koliko ima godina, šta voli da jede, koji parfem koristi i koliko mrzi posao u internet kafeu... Znam i kada će umreti.

Večeras.

Videla me kako izlazim iz vagona. Malo se snebivala kada sam krenuo za njom uz avetinjski prazno stepenište. Radovao me zvuk njenih oštrih štiklica koje kuckaju o beton... Tik-tik-tik-tik... Prvi vrhu je već ubrzala, mogao sam da osetim njen strah. Sustigao sam je kod izlaza, zgrabio za kosu i trgnuo. Vrisnula je, ali to nije imao ko da čuje, London je bio smrznuto srce Carstva, beživotna betonska pustinja pokrivena snegom i ravnodušnošću. Divljački sam je tresnuo o stepenik. Pukla joj je arkada i krv je počela da lipti na sve strane. Kada sam izvukao dugački, reckasti nož, za trenutak je zanemela, a onda počela da grca i nešto nerazgovetno mrmlja. Krv iz arkade curila joj je u oči, pokušala je da je briše ali samo je uspela da je razmaže po obrazu i bradi. Krenuo sam ka njoj, i tada je, baš kao što sam i očekivao, iz pravca stanice dotrčao on, u onom istom crnom sakou, crvenoj košulji i izlizanim farmericama. Moj saučesnik. Lovac.

"Smit!", viknuo je i njegov glas je odjekivao praznom utrobom sabveja. "Pusti devojku! Gotovo je!"

"Grešiš prijatelju... Tek počinje. Moja slava. Moja besmrtnost!"

Počeo je oprezno da se penje uz stepenice.

Pokazao sam rukom da stane i on je to učinio. Onda sam prišao devojci i zgrabio je za kosu. Opet je počela da vrišti.

"Hajde!", okrenuo sam se ka njemu. "Snimaj! Ovo sam planirao mesecima. Nisi svestan šta ću joj učiniti... To još nije zabeleženo u analima Skotland Jarda. Kad završim sa ovom kučkom, za Džeka Trboseka će se pričati da je veći dobrotvor od jebenog Gandija!"

Tada se iz mraka začuo treći glas. Jasno sam razumeo reči, ali mi nisu dopirale do svesti. Nisu se uklapale u celu situaciju. Kao da je neko viknuo:

"Šefe, revolver!"

U njegovoj ruci se tad, kao da ga je izvadio iz rukava svoje kao krv crvene košulje, pojavio ogromni "Vebli i Skot", jedan od onih starih, nezgrapnih modela, kakav možete videti samo u muzejima i filmovima o Prvom svetskom ratu.

"Šta to radiš, idiote?"

Nišanio je u mene tim praistorijskim primerkom revolvera.

"Gotovo je, Smit... Baci nož. Nemoj da me prisiljavaš  da pucam."

"Šta to pričaš, budalo?! Gde ti je jebena kamera?!?"

Podario mi je jedan tugaljivi paćenički pogled i zbunjeno promrmljao:

"Kamera?"

Bes je prosto eksplodirao u meni. Shvatio sam da me je izigrao. Urliknuo sam. Ja, kralj podzemlja, poslednji od svoje vrste, bio sam izigran kao amater. Nasrnuo sam na njega željan da ga raskomadam.

Prvi pucanj je odjeknuo poput eksplozije bombe... To prokleto oružje bilo je neopisivo bučno. Metak je razneo desnu ruku u kojoj sam držao nož. Ostala su mi dva smrskana prsta i tri krvava patrljka. Zaurlao sam i u agoniji napravio još jedan korak. Sledeći metak me pogodio u grudi. Pao sam na kolena i moja svilena, bela košulja kupljena prošle godine u Rimu bila je sad crvena... Poput one jeftine koju je on nosio ispod svog demodiranog, crnog sakoa. Osećao sam kako malaksavam... On je i dalje stajao tamo i stezao svoj revolver zureći zbunjeno u mene.

"Prokleti idiote...", mrmljao sam dok mi se pred očima maglilo a u ušima odjekivao bat koraka i zvuk policijskih sirena u noći.

Uz veliki napor, podigao sam glavu i pogledao ga.

"Zar ti nisi jebeni... novinar... Lovac na senzacije?"

Napravio je par nesigurnih koraka prema devojci koja je sedela oslonjena na zid pokraj stepeništa. Pružio joj je belu maramicu kojom je pokrila ranu iznad levog oka. Onda se okrenuo ka meni i smušeno rekao:

"Žao mi je gospodine Smit..."

Ispravio se i zadenuo revolver za pojas.

Ličio je ne heroja iz stripa.

"Ja sam lovac na čudovišta."

----

Preuzeto iz zbirke LOW LIFE (NKC, 2007. Edicija "Tragači"), prvobitno objavljeno u fanzinu EMITOR posvećenom stripu DILAN DOG.