Vladimir Pištalo, Venecija, Agora, 2011
Čitajući Veneciju Vladimira Pištala, prisetio sam se jednog dana iz doba kada sam studirao. Tada sam u jednoj knjižari u Novom Sadu, koje više nema, kupio knjigu koja me je privukla svojim koricama. Bila je to zbirka priča Kraj veka, meni tada nepoznatog autora Vladimira Pištala. Knjiga je, sada to vidim mnogo bolje nego tada, bila odlična. Moj tadašnji cimer je obožavao prvu priču u toj zbirci, a tek sada, kada je već dugo vremena u Kanadi, ili možda negde drugde, znam i zašto mu se ta priča najviše dopala.

Mnogih ljudi, koji su živeli oko te knjige u to vreme, danas više nema oko mene, taj vek je konačno prošao. Zašto mi sve ovo pada na pamet? Pa zato što se Venecija poetičnošću svoje rečenice nastavlja na taj prošlovekovni deo opusa Vladimira Pištala koga, za mene lično, najsugestivnije predstavlja upravo Kraj veka. Reč “lično”, nisam slučajnu upotrebio u prošloj rečenici, jer je ono intimno, važan sastojak tadašnje Pištalove poetike kojoj se pisac vraća sada, u Veneciji. Ovaj italijanski grad, nekadašnji centar Mletačke Republike, jeste zapravo, žižna tačka u kojoj se sustiču elementi različitih kultura, pa tako i srpske. Taj kulturom bremenit prostor, poslužiće Pištalu za oblikovanje jedne intimne slike odrastanja u kulturi, u kojoj lirski karakter tog magičnog prostora ima veći značaj nego “zaplet” i “priča”. Stoga i žanrovsku oznaku ovog poetskog romana – bildungroman, ili roman o obrazovanju junaka – treba shvatiti metaforično, kao obrazovanje kroz doživljavanje, a ne kao puko saznavanje Venecije (premda se Pištalu ne može poreći erudicija).

Ovaj neobični grad, nekadašnji centar nekadašnje sredozemne imperije, zapravo reprezentuje piščevo oduševljenje za ceo Mediteran, koji je shvaćen, pre svega, kao estetska, a ne kao istorijsko-politička činjenica. Upravo zato, u Pištalovom stilu (po upečatljivosti, a ne frekvenciji) dominira metafora, koja estetizuje istoriju i realnost, pri čemu ona nikada ne ide toliko daleko da postane sama sebi cilj. Tako na kraju dobijamo jedan zaista lični, lirski tekst u kome je Venecija neka vrsta pripovedačevog sadruga, koji ga prati tokom odrastanja, ali i svojevrsna “muza” koja nadahnjuje pisanje, pokazujući nam tako, danas i ovde, da je književnost, između ostalog, još uvek i umetnost reči.