Vesna Kapor, Tri samoće, SKZ, 2010
Kada čitate prvu knjigu nekog autora, ili autora koga ranije niste čitali, postoji jedna stvar koja može da vas iznervira: da u susretu sa tom knjigom nemate apsolutni osećaj bilo kakve novine. Srećom, to nije bio slučaj sa Vesnom Kapor i njenim romana Tri samoće. Sudeći po temi ovaj roman ne nudi ništa neočekivano: u prostoru jedne (hercegovačke) varoši, za vreme rata, tri lika – doktor, mladić, učiteljica – oblikuju jednu vrstu ljubavnog trougla.

Rečenica koju sam napisao odlično potvrđuje kako je parafraza smrt književnosti, jer parafraza uvek propušta ono najvažnije. Naime, čini mi se da je glavni junak u ovom romanu zapravo osoben postupak oneobičavanja koji je autorka primenila, uglavnom sa uspehom, a koji ovu ne mnogo originalnu priču izmiče opasnosti da bude banalna. Nije ga lako opisati u kratkim crtama, ali ću pokušati: izbegavajući lična imena autorka junake priziva kao svojevrsne “suštine”: Čovek, Žena, Mladić, a istu “taktiku” primenjuje i na toponime (Varoš). Tako se jedna sto puta ispričana priča sagledava iz jednog drugačijeg, gotovo oniričkog ugla, u kome se uglavnom uspešno izbegavaju opšta mesta. U romanu koncipiranom i ispripovedanom tako da realističke kote nemaju važnost, pojedine reči dobijaju snažnu simboličku auru: recimo, vrlo je uspela simbolička upotreba glagola “disati” kao i nizanje motiva senki i mirisa. Takva oneobičena perspektiva pripovedanja pojačana je stilskim rešenjima koja povezuje prostor jedne čudne Varoši sa emocionalnim stanjima junaka, pre nego sa njihovim pukim “osećanjima”. Varoš nije dakle, tek scenografija priče, već njen junak; ona nije tek opisana, već je ovom romanu prizvan njen Duh, na momente ironizovan, na momente slavljen..

Sve su svemu, roman Tri samoće Vesne Kapor je dobar roman, uprkos činjenici da autorka nije uspela da samoga kraja izdrži stilski i poetički pritisak koji je uspostavila na samom početku: čini mi se da pri kraju ovog romana dolazi do izvesnog opuštanja teksta, te su pojedine stranice u izvesnoj meri suvišne i (poetički) neosmišljene. Međutim, uprkos tim zamerkama, Tri samoće su interesantan roman, koji ume da iznenadi čitaoca ponekom neobičajnom idejom, slikom, zapažanjem, što su nesumnjivi znaci dara autorke. Nemoguće je, razum se, sada odrediti krajnji domašaj tog talenta, ali ovaj roman svakako zaslužuju pažnju finijih čitalaca književnosti.