Zoran Živković, Pet dunavskih čuda, Zavod za udžbenike, 2011
Nije lako pisati književni prikaz romana Zorana Živkovića Pet dunavskih čuda, a upućeniji čitalac zna i zašto: radi se o delu koje je Živković napisao po narudžbini Božidara Đelića, potpredsednika vlade zaduženog za evropske integracije, a povodom tešnjeg priključivanja Srbije “Dunavskoj strategiji”. Jasno, ovako tesno povezivanje pisaca i vlasti u ovoj zemlji, ali ne i samo u ovoj zemlji, uvek nosi sa sobom jedan poseban rizik, rizik da istorijska distanca ovakva pregnuća u većoj ili manjoj meri diskvalifikuje.

Međutim, važnije je primetiti da je Živković jedan od retkih pisaca koji se, simbolički doduše, ali ipak pozitivno odredio prema ideji “unajmljenog pisca” u svom kratkom romanu Pisac u najam. Živković je tako dao neku vrstu poetičkog i koncepcijskog preludijuma za pisanje naručenog romana koji se, napomenimo i to, dešava na i oko dunavskih mostova u Regensburgu, Beču, Bratislavi, Budimpešti i Novom Sadu. (Razume se, sve njih će piščeva naracija strateški odvesti do diskretne simboličke integracije). Za srpske prilike ipak apartnim prihvatanjem sudbine postmodernog pisca kao najamnika (a ovde tako nešto otvoreno neće da priznaju ni najdosledniji “najamnici”) Živković je simbolički razjasnio jedan paradoks koji ga prati već dugo vremena: to je neobična razlika između autorovog uspeha u svetu i uglavnom nezainteresovane književne publike kod kuće, što se nije dogodilo ni Paviću ni Kišu, a od Živkovićevih savremenika, ni Goranu Petroviću. Izgleda, naime, da je Živkovićev koncept književnosti (u kome reč “uspeh” ima važno mesto) unekoliko stran domaćem čitaocu mada je, istini za volju, bilo i onih koji su njegova dela veoma pažljivo čitali i pisali o njima. Pa ipak, sva ta nastojanja nisu uspela da promene osnovni utisak: da je ovdašnja publika prema Živkoviću ravnodušna u onoj meri u kojoj je on ravnodušan prema njoj.

Najzad, knjiga. Pet dunavskih čuda predstavlja tipičan Živkovićev roman: precizna rečenica, koja ne zalazi u nepotrebne i nekontrolisane digresije, gradi u ovom romanu jedan strogo koncipiran imaginarni svet u kome su prividno samosvojni i neobuzdani fantastični elementi zapravo uvezani u čeličnu konstrukciju i tako čvrsto integrisani u celinu. U tom smislu možemo reći da je Živković, sa književne tačke gledišta, dobro obavio zadatak za koji je “unajmljen”. To i ne čudi: u ovom trenutku zaista ne postoji pisac čija bi poetika bila u tešnjoj vezi sa duhom vremena.