Vida Ognjenović, Posmatrač ptica, Arhipelag, 2010
Posmatrač ptica je svojevrsni životopis Vasje Kirova (Vase Lukića) ali i istorijat njegove neobične porodice, na fonu velikih istorijskih događaja koji su obeležili istoriju Srbije od polovine 19. veka – kada ova porodica de facto nastaje – pa sve do polovine 20. veka, uz poseban osvrt na posledice rezolucije Informbiroa 1948. godine. Ekscentričnost Vasje Kirova, koga dobro opisuje sintagma “umetnički pogon”, ne iznenađuje. Ovaj lik je potvrda istrajnog interesovanja Vide Ognjenović za različite tipove osobenjaka.

Ekscentričnost junaka autorka je sugerisala koliko njegovim osobinama (specifičnim načinom ophođenja, beskompromisnošću prema malograđanskim konvencijama, finim muzičkim i književnim ukusom koji prevazilazi stadijum poznavaoca) toliko i neobičnom porodičnom istorijom prelivanja identiteta: iz češkog u srpski, iz srpskog u ruski. Tako komponovan i ispripovedan, najnoviji roman Vide Ognjenović će – paradoksalno! – naići na odobravanje pre svega onih čitalaca koji se ne mogu nazvati ekscentricima, već poklonicima konvencionalnog ukusa u književnosti i van nje. Oni će znati da cene pitko ispripovedanu priču i prisni ton pripovedanja, ne razmišljajući zašto je ovaj roman slabiji od Preljubnika.

Čitaoci koji spadaju u grupu istinski marginalizovanih persona, primetiće, međutim, da ekscentričnost glavnog junaka Posmatrača ptica ima oblik “dozvoljenog” osobenjaštva, koje više privlači lik zajednici, nego što ga od nje odvaja. Primetiće i da je, bez obzira na autorkine pokušaje da odnos likova prema rezoluciji IB-a učini složenijim, istorijska pozadina u ovom romanu data crno – belo, što je karakteristika pogleda na svet iz centra (moći). Ekscentričnost Vasje Kirova je zato benigna, lišena traumatične podloge. Oko nje kruži aura sentimentalnosti, a ne nekakve iracionalne, neobjašnjive tragičnosti. Ovaj lik predstavlja meru razlike koje takozvano “građansko” društvo može da apsorbuje, i on stoga treba da proizvede privid jedne finije umetničke tzv. “individualnosti”, koja prikriva tamniju stranu tzv. “građanske individualnosti”: njen egoizam, njenu gramzivost, njenu neosetljivost za opšte dobro. Zato i ne čudi činjenica da se ovaj roman ne bavi “nedozvoljenim” ekscentricima, poniženim i uvređenim, popljuvanim i ućutkanim, čije priče nije preporučljivo pripovedati iz razloga koji se ne spominju, ali se osećaju. Od takvih ekscentrika, naime, nema nikakve opipljive koristi.