Branko Brđanin Bajović, Sila, Filip Višnjić, 2010
U doba kada genijalni um detektiva u krimi romanima zamenjuju horde manekenski oblikovanih forenzičara, čija sofisticirana aparatura isključuje značajniju upotrebu mozga, Branko Brđanin Bajović je napisao krimi roman koji u takvoj konstelaciji snaga mora biti ono što i jeste: karikatura. Sila je dakle, zanimljiva parodija krimi romana, koja umesto efekta napetosti proizvodi obilne efekte komike.

Radnja je – pomenimo to iz reklamnih razloga – smeštena u Sarajevo u godinu 1989. i bazira se na “misterioznim” ubistvima nekoliko prostitutki različitih konfesija – eto posla za inspektora Rusmira Petrovića zvanog Porfirije. Prevedeno na jezik književnosti: Džek Trbosek ukršten sa Zločinom i kaznom. I to hotimično, budući da je osnovno načelo oblikovanja imaginarnog sveta ovog romana upravo besomučno poigravanje sa citatima iz domena književnosti i masovne kulture. Na ovaj način BBB proizvodi i efekat jednog potpunog haosa, u kome ništa ne može da ostane urušeno u blato floskula i banalnih asocija kojima autor programski stremi. Tako na površini tog haosa citate ne pluta enciklopedijska erudicija, već vešto dočarana potrošačka banalnost. Pa kako se  autoru i to učinilo malo, onda je efekat haosa pojačan koliko jezičkim toliko i ortografskim sredstvima: roman je štampan istovremeno i na ćirilici i na latinici, prateći pomešane reči koje sugestivno dočaravaju jezičko-konfesionalnu raznovrsnost predratnog Sarajeva kojoj je pridodat nužni engleski, da se Džek Trbosek ne bi osećao izopštenim iz lokalnog kolorita.

Međutim, cela ova poetička skalamerija, nimalo naivna, neće samo zabaviti čitaoca, već će mu sugestivno predočiti jednu oneobičenu, pa stoga nimalo banalnu sliku predratnog Sarajeva, koga više nema. Jer današnje Sarajevo ne bi moglo biti opisano na ovaj način. Tako ovaj roman odgovara na jedno pitanje koje će verovatno mučiti pisce – nezinteresovane za proizvodnju robe za zabavu, ili za ideološko papagajisanje – kako izbeći da vlastiti tekst propadne u more banalnosti u koje, se poput izvora kanalizacije ulivaju bujice brbljanja? Iako na momente deluje razvučeno, ovaj dobro zamišljeni roman zna odgovor na to pitanje. Stoga je zaslužio malo više pažnje, nego što ju je dobio (deo krivice ide i na račun ovdašnjeg kritičara).