Kontrolni punkt, Stubovi kulture, 2011
Kontrolni punkt, novi roman Davida Albaharija, najbolje bi se mogao odrediti kao parabola je o ratu sa crtama alegorije. Isprva ona deluje sasvim beketovski: jedna mala jedince se odnekuda našla na kontrolnom punktu, bez jasne ideje odakle je došla, bez ispravnih mapa koje bi joj pomogle da odredi gde se taj punkt uopšte nalazi. Tu smo još u sferi apsurda. Međutim, za razliku od čekajućih Estragona i Vladimira, ta jedinica nije baš toliko besposlena, već hita iz zločina u zločin, iz primitivizma u primitivizam, usput se osipajući usled gubitaka spolja i gubitaka iznutra, pa tako njen gotovo potpuni nestanak tako deluje, implicitno, kao odloženi trijumf “smisla” nad “besmislom” i “primitivizmom” premda se, jasno, kraj Kontrolnog punkta može čitati i drugačije.

Ono što je izvesno jeste da je Albaharijev roman odveć jasan i eksplicitan primer onoga što bi se moglo nazvati postmodernim humanizmom (ako to nije oksimoron). Naime, za razliku od modernog humanizma – čiji bi odličan primer mogao biti Kišov Peščanik – postmoderni humanizam ne polazi od obezličenog, dehumanizovanog sistema moći koji vrši nasilje nad čovekom, već ulogu nasilnika dodeljuje belom muškarcu hrišćanskog opredeljanja, dok status žrtvi ekskluzivno dobijaju pripadnici manjinskih grupa utemeljenih na polnoj ili etničkoj osnovi, odnosno seksualnoj orijentaciji. Čitalac bez ikakvih problema može da prepozna ovakav raspored snaga u Kontrolnom punktu. Tako se Albaharijev romaneskni,  postmoderni humanizam susreće sa jednim ozbiljnim problemom: “stvarni svet oko mene” (kako bi to kazao M.M.) nedvosmisleno pokazuje da žrtve u njemu mogu biti svi: i pripadnici manjinskih grupa, ali isto tako i beli muškarac (svih konfesija, bez razlike), kao što pokazuje da i pripadnici manjinskih grupa, poput belog muškarca, hrišćanina, imaju pristup čvorištima moći. Primera je bezbroj.

Neko će se verovatno zapitati zašto teoretišem u prikazu Albaharijeve knjige: na žalost, teoretišem zato što i sama ova knjiga izniče iz saosećanja sa teorijom, a ne, kao što je to bio slučaj kod Kiša, iz gorkog taloga iskusta i odgovornosti prema napisanoj reči. Tamo gde je Albahari pokazivao slične osobine imali smo “Nemu pesmu” i romane poput Cinka, Snežnog čoveka i Mamca. Sada, međutim, imamo Kontrolni punkt, jednu teorijsku frazu, od koje bi se pripovedač u Cinku distancirao navodnicima: tada je, naime, još uvek postojala želja za autentičnošću.     

Večernje novosti 24. IX 2011