| Ovo je knjiga koju nećete zaboraviti |
|
Branko Ćurčić Naslov prikaza ove knjige namerno zvuči poput reklame za komercijalni proizvod. Radnja u romanu ,,Forward“ smeštena je u naročitu kategoriju vremena, surogat sadašnjosti koji bi se jezikom neke kvazi-lingvistike mogao nazvati komercijal. To je buduće vreme koje je moguće jedino uz konzumaciju komercijalnih proizvoda. Dakle, platiš i dobiješ parče budućnosti, dok se budućnost ne istroši i ti ponovo ne platiš. Kao prašak za veš Ariel ili pretplata za internet kod lokalnog provajdera. Bitku za spas smisla čovekovog postojanja započinje kamera sa veštačkom inteligencijom. To nije obična bitka. To je borba za ironiju, kao duhovnu bit koja, iznad svega, deli ljudsko biće od žive i nežive materije. Zato je oružje kamere, odnosno pripovedača, upravo ironija, ne ona uz pomoć koje se svetu podsmeva, nego ona koja svet duhovito analizira i daje mu smisao. 
Objektiv kamere je smešten iza stakala naočara bivšeg, genetski modifikovanog, košarkaša Bože Govedine koji zbog svoje visine služi kao pokretni stalak za tu kameru, a sve za potrebe televizije P-63. Ta televizija ima ekskluzivno pravo da kroz reality show Pravda mora pobediti otkrije ko je ubio rumunskog novinara Maka Marina. Inače, emisija se realizuje u koprodukciji Srbije i Rumunije. Priča je ,,snimljena“ objektivom kamere i taj “record“ nam se po potrebi premotava unapred razvijajući virtuelni detektivski zaplet koji u svom skriptu ima još: silikon simbol, odnosno voditeljku emisije Suzanu Ćulafić; elektrosupermasturbatora Petra Petrovića, to jest pomoćnog radnika; Joana Fitera, holivudskog glumca koji je glumio Drakulu samo zato što je Rumun. On je takođe voditelj programa, dok ga neko sa te pozicije ne ukloni. Jer, reditelj ima poslednju reč. Ko je taj reditelj ili ko su reditelji, e pa to niko ne zna. Zna se samo da kamera mora da radi non-stop, čak i kada se “live stream“ isključi. Nekome je to potrebno.
Posledica pobede “virtual reality“ programa nad razumevanjem ironije jeste tupa bukvalnost čovečanstva sa kojim manipulišu svetski brendovi iza kojih se kriju ubistveni ekonomski ciljevi. Ali, ovakva postavka priče u sebi mora da ima junake koji će osetiti da nešto sa svetom nije kako treba i da mu nešto nedostaje. U delu romana kada se ,,svest“ kamere slije u glavu snimatelja Bože Govedine dobijena je mogućnost interakcije pripovedača sa okolinom. Tada dva junaka, Petar Petrović i Boža Govedina, odnosno pripovedač, poput apokaliptične verzije Šerloka Holmsa i doktora Votsona sami kreću da reše slučaj Marino. Oni će pokušati da ostacima ljudskih principa razbiju apsurdnu logiku virtuelne sadašnjosti. Petra Petrovića će ta potraga za smislom dovesti do bolnih zaključaka o sadašnjem stanju stvari. On će reći: ,,Ko je ubio naše roditelje? One koji su nam davali besplatan ručak. Nema ih više. Da li se ti sećaš svojih roditelja Govedino? Ja se svojih više ne sećam. Nekada smo se borili za slobodu protiv očeva, a danas nam je ta sloboda poklonjena. Ona je besplatna. Poklonjena nam je u vremenu u kojem na svakom ćošku govore da nema besplatnih ručkova. Pa šta da radimo sa tom slobodom, kada je besplatna i bezvredna?“ (str 261). Ironija se preliva u poetiku sumraka sveta, u prikaz slikovite bajke komercijala.
Ideja, pa potom i priča, pa duhovitost ,,Forward“-a granica su iza koje neki romani sličnog žanra deluju izlišno. Ko je taj Čaušesku koji se u romanu pojavljuje kao pisac dela ,,Mrzim Rumuniju!“ koje je pri tom visokotiražno? A mi se onda pitamo postoji li uopšte Rumunija? Nije u pitanju gubitak nacionalnog identiteta kako tvrdi demagogija sivih političara, nego gubitak svesti. Stanje u kome Tom Kruz može da se kandiduje za predsednika Rumunije i pri tome govori o budućnosti kao kakav lokalni postpetooktobarski političar. No, to je fast FORWARD, suviše brzo se premotavamo ka jednoj takvoj realnosti.
--- Izvor: AVANGARD |
