Međutim, indikativno je da se određena metodologija optuživanja i denunciranja permanentno koristi kako bi se u medijima stvorila isfabrikovana i lažna slika (prilepi ti etiketu i gotovo!), a sve sa ciljem, tobože, donhkihotovske borbe sa vetrenjačama u potrazi za smislenim govorom na srpskoj književnoj sceni. Naravno, vetrenjače su tamo neki „pisci, kritičari i urednici“, a veleumni borac za istinu i slobodu izražavanja, u ovom slučaju, jeste izvesna Milica Jovanović, ex urednica Danasovog kulturnog dodatka, a sada urednica kulture E-novina.

Ne znam odakle autorki ideja „kako se Danas ponovo našao na meti deideologizatora srbijanske kulture“. Koliko je meni poznato, niko od „pisaca, kritičara i urednika“ nije ni u kakvom sukobu sa Danasom, niti je Danas pominjan u bilo kakvom kontekstu, ali, jel’da da lepše i bombastičnije zvuči kada se kaže Danas, a ne, citiram: „marginalna medijska jedinica“. Mogao bih i postaviti pitanje, da li se to autorka teksta preko Danasa otvoreno stavila u odbranu (jer napad je najbolja odbrana!) svojih kolega iz podliska? Mogu samo da zamislim kolika bi se galama digla i kakve bi se sve teorije zavere nametnule kada bi se, ne daj bože, Politika ili neki njen saradnik, makar i implicitno, stavio u odbranu, ovde prozvanih, „pisaca, kritičara i urednika“! I da li je priča o „medijskoj ofanzivi formiranog književnog kružoka P - 70“ samo dobro uvežbana zamena teza za medijsku ofanzivu „marginalne medijske jedinice“ u režiji dotične autorke. (danas, Danas, E-novine, sutra, ko zna)? Hm...

E, sad, dolazim do ključne stvari zbog koje sam se i odlučio na ove redove. Šta je to „srbijanska kultura“, kako je naziva Milica Jovanović? Ili „srbijanska književna scena“? Primetno je da pojedini mediji i autori upotrebljavaju ovu odrednicu, ne znam ni kako da je nazovem, u pežorativnom smislu. Kada kažu „srbijanska“ misli se na određeni karakter, na nešto anahrono, konzervativno, uskogrudo, ruralno, retrogradno, palanačko, nacionalističko, pokatkad i militantno, maltene svinjski grip. Ja nemam nameru da branim srbijansku kulturu od srpske, pošto je to do te mere besmisleno da je i izlišno i komentarisati, ali šta ćemo ako se sutra u nekom rečniku, enciklopediji ili nečemu sličnom pojavi srbijanska literatura umesto srpske ili srbijanski pisac umesto srpskog?! A da pitamo pisce iz Slovenije ili Makedonije da li su onda i oni slovenijanski ili makedonijanski pisci?! Hm!

Ne bih da ulazim u razloge koji su Jovanovićevu naveli da srpsku književnu scenu prepozna kao srbijansku, na kraju, to je njeno građansko i legitimno pravo. Ali, prosto, ne mogu da prihvatim da o književnosti, književnoj sceni i njenom karakteru sudi neko ko književnosti a priori pristupa ideološki i pristrasno. Pobogu, to što je neko srpski, hrvatski, francuski ili bilo koji drugi pisac ne podrazumeva njegovu nacionalističku orijentaciju ili desničarski stav, već jasno određenje na kom jeziku taj pisac piše. Ne vidim šta je tu sporno. Ako Salman Ruždi piše na engleskom jeziku, a piše, da li je on engleski ili indijski pisac? Naravno, engleski, a prilično sam ubeđen da to ne vređa njegovo indijsko nasleđe, naprotiv.

A što se tiče Kecmanovićevog romana Top je bio vreo, drago mi je da mogu da primetim da je dobio još jednu strastvenu čitateljku. Klub čitalaca se svakim danom sve više širi. Na kraju, zar čitati dobru literaturu ne može biti „sasvim prirodno stanje“?